DNEVNIK BOLESNIKA: Želim i moram gutati i hodati

Hodati, brisati guzicu lijevom rukom nisu mi bile primarne želje. Želja mi je bila doslovno jedna moći progutat kap vode bez gušenja. Ovo ostalo su usputne željice

KRAPINSKE TOPLICE (14. 04. 2010. - 21. 06. 2010.)

  Došlo je i to jutro. Danas idem u toplice. Dr. Jasminka je rekla da ću ići u pratnji Julia, ne glumca meksičkih sapunica nego medicinskog tehničara. Plan o hodanju do vrata reanimacije je propao, opet onaj ležeći krevet. Odjavili su me sa recepcije i strpali u kola hitne .Idem u hotel sa bazenom. Opet drndanje uz jednu čik pauzu, ne moju. Stigli smo; žuta zgrada desno, a lijevo neka dobra zgrada (Magdalena). mene su uvezli u staru žutu.  Lift, pa su me odvezli u sobu 113. Soba je neka bila stara, a i krevet. Posteljina hotelska, već sam zaboravio kako je spavati pod posteljinom opranom omekšivačem. Cimer mi je bio stariji sa velikom udubinom u glavi; vjerojatno od operacije. Cimer me odmah u startu stavio na ignore.Julio mi je rekao da mora natrag u Brod. Bubrežnjak za pljuvanje sam zaboravio. Sestru sam pitao:

-Da li imate bubrežnjak? Kaj ti je to? -opet kaj. 

-To je za pljuvanje.

- Doktorica ne voli tu kad se pljuje, pljuj u vrećice donijeti ću ti.

Mlađa kćer kod mene

Pregledao me fizijatar prezimena po strani svijeta. Odredila mi je bazen, masaže, struje, logopeda ( napokon). Brže bolje sam poslao poruku supruzi da mi kupi šlag i posudu za pljuvanje. Invalidska kolica i patka su bili pored mene. Čekao sam Teu i suprugu. Cimer je pakovao svoje stvari i nešto mi je pričao, ali nisam kužio. Nakon sat, dva čekanja čuo sam škripanje kolica niz hodnik. Supruga je u kolicima i auto sjedalici donijela Teu. Velike oke su me gledale. Sav sam se uznemirio. Tea je prema meni pružila ruku i supruga mi ju je stavila u krilo. Napokon, vidjeti vlastitu kćer, zadnji put sam je na zarazi vidio, a u krilu je nisam držao od 14.12 2009. Pružila mi je i ruku i par minuta mi je bila u krilu. Uspio sam je pridržati u invalidskim kolicima Da li bi me pamtila da sam umro? Sigurno ne. Živ sam i blizu kćeri. Pamtiš dobre trenutke, jer oni život čine sretnim, a one loše pokušavaš zaboraviti. To je bio jedan od tih trenutaka. Promatrala me bio sam novi čovjek u njenom životu, tata s surlom.

Pružila mi je rukicu i darovala smiješak. 

Pssst- prošvercana je posuda za pljuvanje

-Donijela sam ti šlag i posudu za pljuvanje. 

Izvadila je pvc posudu za pljuvanje, ogromnih dimenzija. Baš je tad doktorica naišla, a oko sebe maltene kantu za pljuvanje i šlag. Prohibicija kanti za pljuvanje i šlaga ne prolazi.

-Ne smiješ pljuvati, ni jesti šlag , jer ga možeš aspirati u pluća , a po tebe upala pluća može biti fatalna. 

 Uživao  sam još malo u Tei, a supruga mi je posudu za pljuvanje sakrila u moj ormarić, jedva je stala. Nisam baš kužio zašto odjednom opet više ne smijem jesti, a skoro sam opet počeo. Supruga mi je dala večeru u sondu, koja je bila za 5. Taman sam skoro zaspao, kad sam začuo:

-Odoh ja...

 I stvarno onaj cimer sa koferom u pola noći cimer ode. Pozvonio sam sestri, koji sam cinke/druker. Onda strka i njih par ga vraćaju u sobu, sa koferom.

-Donesi košulju. 

Ono iza vrata bijela luđačka košulja. Obukli su mu to. Opet dilema. Gdje sam ja? Da nisam u Vrapču ili Popovači. Smirio sam se na, plahtama je pisalo Krapinske toplice.  Cimer je isto naglo  izgubio volju za odlaskom Nekako smo dogovorili termine. Ujutro će doći vozač. Da me vozi na terapije... Bemti, pa i vozača ću imati. Naravno da ću imati kad je na istom odjelu N2 (valjda neurologija 2), ležao  davne 2003. Milan Bandić.

Gutaj, gutaj…

 Prvi termin ujutro dobio sam za logopeda,  pa bazen. Stvarno u rano jutro stiže vozač. Sa kolicima, mislim Branko, klon mog rođaka Zvonimira, :

- Bum te odpeljal kod logopeda. 

 Odvezao me tri metra od moje sobe, jer susjedna vrata, su bila vrata od logopeda. Tu sam u redu kolica čekao. Uvezao me unutra. U  prvoj prostoriji su bile sve zgodne mlade plave logopedice. Naravno, on me je odvezao u drugu sobu, kod neke bake.

Taman sam rekao: 

-Dobro jutro, kad sam vidio na zidu da piše prof. Sumrak, u rano jutro ja sam završio kod u sumraku; a tamo toliko divnih plavuša. Profesorica je stara gospođa, rekla mi je da ne smijem jesti, da ne aspiriram, jer mi nepce sa lijeve strane visi. Masirala mi je grlo. Turala mi je u usta, neki logopedski vibrator, zvan vibrafon. Nakon što sam oralno zadovoljen i izmasiran.

-Sad ćeš gutati.

Kaj možeš?

 Napokon,  ali što? Uzela je čašu vode i žlicu. Gutaj kap vode, ne ide, opet gušenje. Opet sam na početku. Prošlo je tih pola sata, došla je supruga po mene, mama i tata su tako nekako došli pa su pazili Teu. Vozač Branko mi nije sjeo na prvu .Srećom došla je supruga. Idem na bazen. Našli smo taj bazen. Supruga me ostavila tetama koje su me ustale, pošto sam već bio u kupaćem. 

-.Ideš do dizala.

Dizala??? Nisam se ni stigao pobuniti, a već su me posjeli na dizalo. Spuste na tebe kao neki držač, da ne padneš. Doslovno me dizalica, podigla i spustila u bazen. Stavili su na mene neku veliku gumu, kao onu za aute. Skakutao sam po bazenu dok nije došao terapeut. Uhvatio  me za ruke, pa smo zajedno skakutali za kao neki gay par. Malo je boljelo to rastezanje, ali ne kao na početku kod Marka. Idemo gore u sobu. Ionako sam i tu bio obrnut .Uz sve Zagorce koji su za Dinamo, naravno ja sam za Hajduk , pardon šlagirani Hajdukovac.

U sobu mi je došla Martina.

-Ja ću vježbati sa tobom. Da vidimo kaj možeš? 

Ustao sam i sjeo. 

-Bitno je da imamo nekaj, bilo kakav pokret, pa ćemo radit na njemu.

 Tih dana sam dobio mobitel sa svim slovima, kao Black Barry, pa sam napokon mogao pisati razumljive poruke. Stavio sam Hanino pismo pored sebe, a popodne mi je Tea bila u posjeti. Jeo sam i prošvercani šlag, koji mi je supruga davala .Hana mi je  falila , njezino pismo mi je stalno davalo osjećaj da je tu. Vidio sam svoju medicinsku dokumentaciju na stolu, pa sam je odlučio sutra pročitati. Onaj cimer koji je ulovljen u bijegu, pušten je kući. Ta godina je, mislim na 2010.  je godina u kojoj se El Nino stalno spominjao, nije poznati  nogometaš, a nije ni Španjolac. Na tv sam pratio kako pada kiša, pa opet kiša. Nikad čuo za toga El Nina, koji je taj?

Osim vozača tamo sam u toplicama imao i njegovateljicu, čiji je zadatak bio me okretati na bok, da ne dobijem te dekubituse. Čim me je okrenula i napustila sobu, ja bi se naravno vratio u svoju poziciju, promatranja točke na stropu.

Poslije terapija molio sam osobnog vozača da me približi stolu da mog pročitati svoje nalaze. Nalazi su bili uredno složeni u zelenom fasciklu, istom kao i danas, samo ih sad ima puno više. Pa da vidim. Prvo mi je u ruke palo otpusno pismo iz Kbc Dubrava, skužio sam da su mi ugradili mehanički zalisak i da su na aorti nešto radili. Piše i vjerojatnost da ću umrijeti, valjda tad (visoka), oko 90%. Iz te Dubrave samo se sjećam brijanja one stvari; porno glumac. Onda su mi došla pod ruku otpusna pisma Fran Mihaljevića prvo, pa drugo, reanimacija. Latinski mi nije bio jača strana ali hebeno doista, bilo bi još gore da sam kužio te nazive. Kao šlag na tortu mi je došao -Premještaj sa Zaraze, da upravo tog jedinog otpusnog pisma nemam. Čudno?

Dijagnoza: Tuberkoloza živčanog sustava, nespecificirana G.99.9, th dijagnoza sam se nakupio. Naravno nastavio sam čitati taj premještaj.

12. 2009. TBC nije nađen mikroskopski, patogene bakterije negativne. Upravo toga dana kad se znalo da nemam TBC,  uvedena mi je terapija tuberkolostaticima, koja je trajala do onog dana kad sam išao u Medikol, a ukinuti za mene spasonosni antibiotici. U potpisu je  tada stažist, naravno dr. Pandak se nije potpisao. Da sam umro sigurno bi bilo nikom ništa. On me još mjesec i po šopao tim tuberkolostaticima, a znao je. Znao sam i ja odmah počinje moja nova bitka za pravdu! Tužit ću bolnicu. -Danas ćemo te probati stavit na hodalicu, odlučila je Martina.

 Ne znam da li dijete od godine kuži smisao hodalice. Zamisli bit ću u hodalici i to bez pelene, a nona, tuta ili patka će biti u sobi. Fizikalna terapija je bila na udaljenoj lokaciji. Ja sam veliki mogu napokon bez pelene.. Logoped je bio prva vrata lijevo, a fizikalna, treća ili četvrta vrata desno ( na drugom kraju hodnika). Vozač je došao po mene kao naručen, pa u kolicima kod Martine. Jedan vozač me podsjećao na moga rođaka Zvonimira, drugi na prijatelja Darija zvanog Soju kojeg pola Broda pozna, mislio sam da su to njihovi brodski klonovi. Bio sam zrel za psihijatra. Hodalica nije Segwey, nažalost. Nakon 10-ak minuta pripreme:

- Hoćemo li se ići prošetati? 

Ustajanje, prvi korak, pa drugi. Martina, me svim silama pokušala držati da ne padnem. Nisam pao; sila gravitacije me vukla naopačke, pa sam hodao kao Mr  Bean. Prva zamka, hodalica je na hodniku. Hodalica ima dvije ručke na koje se podbočiš i hodaš i čekaš gemišt da ti donesu(Žuja je zakon!). Druga zamka, pa kolica su odgurali do moje sobe i trebalo je doći do njih. Bili su to mali, ali značajni koraci za čovječanstvo. U to vrijeme sam već dobro zarastao. 6 mjeseci puštanja kose. Ličio sam na nekog heavy metalca, naravno sa sondom, ispijenog sa par kilograma kokaina -razlog bolest naravno.

 -Oprostite da li tu na odjel dolazi frizer? -Dolazi dva puta tjedno - rekla mi je sestra.

-Doći će sutra. 

Supruga me pitala što želim za rođendan, znam da sam mami rekao teksas jaknu. Nemam pojma ni zašto. Vozač me je vozio ujutro kod logopedice. Jedno jutro je prof.Sumrak, (a ono jutro) otišla na godišnji. Napokon me je zapala logopedica iz prve sobe simpatična Dunja. Radna terapija, mi je nekako bila najdraža. Vježbao me Jurica. 

-Rasti, rasti, -to mi je stalno govorio.